God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

Robert D. Wilson, Filipini

 

Kigo – vitalna snaga haikua

 

Kigo je vitalna snaga i bit haikua. Japanska kulturna memorija je isprepletena sa zen-budizmom, taoizmom, šintoizmom i drevnim šamanskim animizmom koji potiče od urođenika Ainua, starosedelaca japanskog arhipelaga. Neki tvrde da je Japan zen-budistička zemlja, ali ako se pažljivije razmisli i sagledaju činjenice, biće jasno da ovo blajtovsko razmišljanje nije ispravno.

I šintoizam i šamanistički animizam veruju da je animizam realan, a on je za Zapad praznoverica i zamisao pagana i neobrazovanih slojeva društva. Na Zapadu je judeohrišćanska misao prožela način uređivanja zemljišta kao i njihov obrazovni sistem zasnovan na nemačkim obrascima, koji postavljaju čoveka iznad prirode. Priroda nije sila već proizvod Tvorca koji upravlja svim vidovima njenog ispoljavanja i koji određuje da priroda bude ispod i za čoveka.

Način razmišljanja Japanaca je takav da sve posmatraju kao njoj ravno. Priroda se stalno menja. Njom čovek ne može da upravlja i nepredvidljiva je. Četiri godišnja doba i promene koje ona donose su procvat života, bude duboka osećanja i umetničke katarze. Putem svih oblika japanske umetnosti svako civilizovano biće se uči da se vrati kosmičkom, da prepozna njegovu lepotu i sledi njegova kretanja.

U epilogu Icahaši Bicubun Šinkei piše:

«Onaj ko ne shvata Put [poezije] je slep za promene četiri godišnja doba, nesvestan fascinantnog Principa koji teče kroz oblike i boje deset hiljada carstava. Taj provodi čitav život piljeći u prazan zid sa ćupom preko glave». (str. 347)

Ništa nije onako kako izgleda. Priroda nije predvidljiva. Nikada ne prestaje da se menja i nije subjektivna. Ona je zoka, ono što Dejvid Barnhil opisuje kao «kreativnu snagu prirode sa divnom sponatnom tendencijom i sposobnošću da se transformiše. Do ovih transformacija dolazi na različitim nivoima, od četiri godišnja doba do promena prizora do kojih dolazi iz časa u čas». Zoka je transmutacija vremena i prirode neopipljivih slikara čije četkice nikad ne miruju.

Priroda je u uvek u stanju metamorfoze. Pesnikovo je da, u okviru svojih sposobnosti, deluje kako priroda deluje. Da bi se došlo do suštine kreativnosti, mora se napraviti razlika između poretka prirode i njene kreativne snage (zoka). Ovo ne treba brkati sa duhovnim božanstvom. Da bi se razumeo haiku, mora se razumeti zoka, koja sjadinjuje taoizam, zen-budizam, šintoizam, šamanistički animizam i još mnogo toga. Zoka se ne može definisati, kategorisati ni predvideti.

Nije potrebno da pripadamo nekoj religiji ili sekti niti da budemo Japanci da bismo prihvatili i shvatili vrednost kigoa u haikuu. On je srž haikua, najbolje sredstvo koje daje glas neizrečenom. Kigo oličava haiku jer on je kreativna snaga (zoka). Priroda daje glas neizrečenom, odslikava kontinuum koji je objektivan i koji se zasniva na događaju a ne na predmetu. Pravi haiku se ne fokusira na predmet. Predmeti su nestalni i spoljašnji. Važniji je proces od predmeta: ono što se ne vidi i ne čuje, unutrašnje, kada se stope sa spoljašnjim, odvode pesnika u ploveći svet gde su mu intuicija i percepcija učitelji.

Kineski slikar, Zu Junming (1460-1526), je pisao:

«Sve u univerzumu poseduje neki oblik života a ta misterija stvaranja, promenljiva i nesmirena, se ne može opisati oblicima».

Kao haiku pesnici možemo lako napisati haiku pesmu uz pomoć kigoa i metričkog obrasca kratak/dug/kratak koji je prirođen haikuu. Potrebno je i da shvatimo i uvidimo vrednost japanske estetike kao sredstva ili stilova, imajući na umu da kao pesnici imamo posla sa malo reči koje, iz potrebe, moraju da nagoveštavaju, sugerišu i daju život neizrečenom. Haiku je lako napisati, ali ga je najteže napisati dobro. Kigo je neobuzdana priroda. Od nje se može učiti, čineći ono što je činio Buson kada je pisao haiku pesme: osmatrati zoku, kreativnu nepredvidljivu silu prirode koja gradi i razgrađuje sve predmete. Kada se to jednom shvati, naš haiku će dobiti novu dubinu.

 

Prvi put objavljeno u haijinx IV:1 (mart 2011).

Preneto uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić