God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

David Burleigh, Japan

 

U Japanu i van njega: obrisi haikua

 

 

Ovaj referat je prvi put podnet na konferenciji Haikua Severne Amerike, u Otavi, avgusta 2009. godine.

Drugi deo

Profesor Širane je primetio na skupu Haikua Severne Amerike 1999. godine da se haiku na engleskom retko poziva ili aludira na neke druge pesme ili dela iz prošlosti koja su proizvod mašte, a istovremeno je istakao da je ovo drevni i potvrđeni deo haiku prakse na japanskom jeziku koji osnažuje i produbljuje tu neprekidnu tradiciju. Kako je haiku na engleskom jeziku još uvek relativno nova forma, prirodno je da se ne može očekivati da ima opseg i istoriju svog prethodnika na koje ipak povremeno aludira. Želeo bih, međutim, da ovo istražim malo podrobnije na osnovu tekstova, odnosno haiku antologija od kojih će neke, nadam se, biti poznate čitaocima. Započeo bih sa «Hidden Pond»-om (Skriveni ribnjak, 1997), antologijom savremenog japanskog haikua na kojoj sam radio sa Koko Kato, i nastavio bih manje ili više hronološki.

U govoru koji sam održao za Koko Katoinu grupu 1989. godine primetio sam jedan japanski haiku (kasnije uključen u knjigu), koji se poziva na Bibliju i koji izgleda da zasniva svoj sadržaj ili značenje na «pozivanja na greh» (211). Čitajući antologiju metodičnije (sadrži oko 240 haikua), pronašao sam još jedan stih, Nakamure Kusataoa, koji zapravo citira Jevanđelje po Mateju (13), mada je malo pozivanja na hrišćanstvo u poređenju sa budizmom. U jednoj pesmi se pominje romanopisac Nacume Soseki (67) dok se druga poziva na lik iz romana «Mala princeza» Frensisa Hodžsona Berneta (213). U jednoj se opet pominje godišnjica smrti srednjovekovnog pesnika Saigjoa, koji je izvršio veliki uticaj na Bašoa (49), a u drugoj godišnjica smrti Džejmsa Dina (175). Pesnik iz 18. veka Rjokan se pominje jednom (99), kao i Mocart i Mone (27; 17), a i, indirektno, Devica Marija (82, u pozivanju na «Sveti Maj»). Ono što hoću da kažem je da antikviteti savremene kulture mogu da uključe, za Japance, stvari izvan njihovog tradicionalnog sveta, čak i u ovako konzervativnoj antologiji. U pesmama se pojavljuju naslovi dve knjige, obe na japanskom (66; 242), i u oba slučaja su sadržaji knjiga živo prikazani, a u drugom slučaju se poziva na pesmu kojom se knjiga završava, tj. pesma se završava njenim naslovom. Izgleda da je ovo drugačije, i po tehnici i po nameri, od haikua na engleskom koje sam već pomenuo.

Vratio bih se na knjigu koju većina čitalaca verovatno poseduje i koju često prelistava - treće izdanje «Haiku antologije» (1999). U njoj su pesme nešto drugačiji predstavljene. Ima ih više, možda i dvostruko više, i na nekoliko mesta se pozivaju na Božić (3, 41, 178-9, 239, 269, 273 i 315), što je prirodno, a tu je i par koje aludiraju na druge tradicionalne običaje, kao što su Čista sreda (263) ili Noć veštica, za razliku od samo jedne koja se poziva na «glinenog Budu» (100), koja se, pretpostavljam, može indirektno računati u budističke. Uopšte nema pozivanja, koliko sam video, na Bibliju koja je, ma šta o njoj mislili, ipak značajno književno delo i jedno od glavnih osnova naše kulture, čiji jezik koristimo u velikoj meri kada govorimo i mislimo i pišemo, bez obzira na našu veru. Jednom se pominje Betoven (161), ali sam našao samo tri pozivanja na književna dela na engleskom, od kojih se dva odnose na Toroa (direktno imenovan, 167, i indirektno preko «Walden Pond»-a, 207), što je dovoljno kada je o ovome reč, i jednu koja se poziva na jednog zapadnog pesnika na koga ću se uskoro vratiti. Ali bih najpre želeo da nešto kažem o pozivanjima na japanske haiku pesnike.

Ima ih pet od kojih se dve odnose na Bašoa i obe na njegovu najpoznatiju pesmu («žablji ribnjak», 36, i «stari ribnjak», 134), dok još dve pominju Isu (163), a obe su Rejmonda Rozelipa, iste osobe koja je slušala Betovena.

Drugo pozivanje je indirektno, igra reči na pesmu na japanskom, takođe Isinu, u ovoj poznatoj pesmi Alena Picarelija (144):

radnik na pumpi
pokazuje put
crevom za benzin

Ona, naravno, pravi aluziju na originalnu pesmu u kojoj seljak pokazuje put ogromnom repom (daikon), a isto je uradio i engleski pesnik Dejvid Kob, gde ona postaje mobilni telefon, kao i Dejvid Lanu u drugom obliku. Ovo je upravo ono na šta je profesor Širane mislio kada je govorio o aluzivnoj varijaciji, koja se na japanskom zove honkadori, sem što su u slučaju japanskog haikua pesnici aludirali na nešto na svom ili kineskom jeziku, bar do modernih vremena.

Međutim, vraćajući se na poseban motiv koji sam ranije razmatrao, nalazim da se u «Haiku antologiji» u jednoj pesmi pominje «leptirova knjiga» (226), a u drugoj «zaboravljena knjiga» (184), ali ni jedna nije imenovana. Ima još jedna knjiga čiji se naslov ne pominje u stihu Roda Vilmona, koji se meni lično dopada, ali u ovom slučaju znamo o kakvoj knjizi se radi (284):

kraj romana
na pretrpanom stolu
bazen od čistog drveta

Isti autor nam daje jedini haiku u čitavoj zbirci koja pominje zapadnog pesnika po imenu (281):

Šelijeva stranica
vedri se i mrači
dok oblaci prolaze

I ovo je lepa pesma, mada je moja prva reakcija na nju da je tekst opet ućutkan, da nema jasnog pozivanja na Šelijeve pesme, da su nekako ćušnute sa strane, mada možda grešim. Zapazio sam da ju je Patriša Donegan uključila u svoju najnoviju knjigu komentara haikua «Haiku Mind» (Haiku um, 2008), gde se poziva na Šelijevu pesmu «Oda zapadnom vetru» (111), verovatno da pojasni oblake koji jezde, mada bih bio skloniji da pomislim da je autor haikua čitao Šelijevu dugačku, imaginarnu kompoziciju «Oblak». Ali kako nije dat naziv pesme, rekao bih da smo slobodni da je posmatramo kako želimo. Mislim da sam u pravu kada zaključujem da haiku na engleskom generalno više voli da ne aludira na književna dela pisana na engleskom jeziku ili, čak i šire, da se mnogo poziva na zapadnu kulturu, što me zbunjuje.

U dvojezičnoj japansko/engleskoj antologiji «Gendai Haiku 2001 / Japanese Haiku 2001», koju je objavilo Udruženje modernog haikua iz Japana, ima čak i više pesama nego u «Haiku antologiji». Dok sam ih čitao, zapazio sam ne samo boje i slične stvari, već i posebno zapadnu kulturu («Pikasovo plavo», 175; «Danteova smrt», 241). Opet sam pronašao neka pozivanja na Bibliju, mada samo tri, jedno koje pominje ime «Luke» (101, 119, 125), pored one o Božiću (281). Ima u toj knjizi i upućivanja na filmove, tehnološki uvoz, mada Japanci imaju svoju filmsku tradiciju (137, 278). U jednoj pesmi se pominje Nora, glavni lik «Lutkine kuće» Henrija Ibzena (61), u drugoj «Žaba kralja Lira» iz Šekspirove drame (225), zatim «Alenova knjiga» (227), dok jedna očigledno aludira na «Bolesnu ružu» Viljema Blejka (281). Nema, naravno, mnogo aluzija na knjige u tako obimnoj antologiji, ali ipak nisu ni isključene. Za razliku od toga, Emiko Mijašitova dvojezična antologija «The New Pond» (Novi ribnjak, 2002), koja upoznaje japanske čitaoce uglavnom sa američkim haikuom, ima jedno pozivanje na Božić (36), a drugo na Veliki petak (74), i jednu pesmu koja aludira na Bašoov stih (50), što je upravo onoliko koliko se može očekivati u relativno malom izboru.

Haikui o kojima govorim su, dakle, engleski u kojima skoro da nema pozivanja na bilo kakvu pesničku tradiciju na vlastitom jeziku, i japanski koji su prilično u stanju da se pozovu na svoje pesnike u toj formi, a to i čine, ali se veoma često pozivaju i na reči, izraze, likove iz zapadnih književnih dela a svakako nemaju ništa protiv toga. Ista slika se pomalja iz nove dvojezične antologije koje je izdalo Udruženje modernog haikua iz Japana 2008. godine. Prilično ekstravagantno je nazvana «21-seiki Haiku no Jikû» (Haiku univerzum 21. veka) i sadrži oko 500 pesama. Lično sam učestvovao u prepravljanju engleskih verzija pesama, ali bih naglasio da, kao što je slučaj sa antologijom Koko Kato, nisam imao nikakvog udela u izboru pesama, tako da smatram da mogu objektivno da ispitam sadržaj ove antologije. Utisak je veoma sličan: mali broj pozivanja na hrišćanske i biblijske teme, kao što je na samu Bibliju (27, 73), na psalme (121) u Starom zavetu ili Krst (49, 56), Devicu Mariju ili Judu (92) u Novom, kao i, prirodno, Božić (147, 184). Šopen dobija šansu (51), kao i Čehov (198), mada se ova druga referenca izgleda odnosi na biografiju ruskog pisca a ne na njegovo delo, i prilično je zbunjujuća. Knjige (75, 153, 157) ili štiva (115, 156) se javljaju u nekoliko haikua, a jedna sigurno ukazuje na sadržaj knjige čiji se naslov ne pominje (71). Tu je i poseban citat iz dela Viljema Blejka, koji sam rekonstruisao kada sam proverio verziju na engleskom, na šta me je upozorio jedan kolega. Prilično zgodno, to je jedna od grupe stihova koji se često pominju u haiku pesmama a dolazi iz «Pesama nedužnosti»:

Videti svet u zrnu peska
i nebo u divljem cvetu,
držati beskraj na dlanu ruke
i večnost u jednom trenu

Ovo je treći stih koji se u haikuu navodi na japanskom, a vezuje se za zasad dunja (kineskih), verovatno u cvatu. To je divna stvar i jedan od 25 stihova iz antologije koju sam ponudio jednom časopisu u Irskoj i koji se pojavio pre nego što je knjiga štampana.

Časopis koji je objavio ovaj odlomak se zove «The Yellow Nib» (Žuti vrh), izlazi jednom godišnje, a objavljuje ga Centar za poeziju «Šejmus Hini» pri Kraljičinom univerzitetu u Belfastu, a urednik je drugi pesnik, Siaran Karson. Ime časopisa je vezano za jednu irsku pesmu o kosu iz 9. veka, koju je verovatno napisao kaluđer. Na nju se aludira u trećem stihu prve dugačke haiku niske Pola Maldona «Hopewell Haiku», a prihvatili su je skoro svi pesnici sa Severa i više puta je poređena sa haikuom po svojoj kratkoći slikovitog izlaganja. Zaista je toliko korišćena poslednjih godina da je skoro postala zaštitni znak pesnika iz Ulstera, i sada je skoro tako dobro poznata kao Bašoova pesma o žabi u tom uskom smislu. Ovo pominjem usput kao primer šta se ponekad može učiniti sa književnom aluzijom. Pre nekoliko godina sam pripremio brošuru za simpozijum u Tokiju na temu «Kratka pesma u Irskoj» i nazvao je «Trinaest načina posmatranja kosa», jer sigurno postoji toliko različitih verzija, mada bi trebalo da istaknem da je evropski kos poznata ptica pevačica i nešto drugačija od svog severnoameričkog rođaka. Bilo kako bilo, ova pesma pokazuje što se ponekad može učiniti sa aluzijama na prošlost. Neke slične aluzije na imena rođenih Amerikanaca za mesec, na primer, je prikupio Viljem Higinson u «Haiku svetu». Pre nego što završim nakratko bih se osvrnuo na mešovitu recepciju u Severnoj Americi i na drugim mestima zahvaljujući Pol Maldonovom poduhvatu u haikuu. Treba reći da je Maldon težak pesnik, ali i da je značajan, verovatno genije, čije su pesme zapanjile njegove čitaoce 70-ih godina prošlog veka i od tada ih stalno zasenjuju. Ja sam jedan od njih, pa sam tako bio jako zainteresovan da vidim da se upustio u pisanje haikua. Ranije sam posmatrao kako Siaran Karson piše haikue, razvijajući ih kao epigrafe za duže sastave ili stihove koje je u njih uključivao. Ali su Maldonove dugačke rečenice,

Jedan od razloga što me čitava ova problematika zanima je taj što ona izbegava direktan odgovor na pitanje odnosa haikua i književnosti uopšte, a posebno drugih vrsta poezije. Što se mene tiče, uvek sam zainteresovan da vidim šta pesnici čine sa haikuom, kako ga predstavljaju, a nema sumnje da je haiku postao poetska forma, deo skladišta sa koga svako ko želi da piše pesme može da crpi. Takođe je tačno da je, kao što sam primetio u književnim časopisima, 5,7,5 postala stihovna forma nezavisno od haikua. Haikue koje su napisali pesnici poput Šejmus Hinija privlače izvesnu pažnju i doprinese ugledu ove forme, ali ovo uvek ne znači da se haiku pesnici mogu poistovetiti sa drugima. Na primer, 2007. godine je u Irskoj izdata antologija pesama u čast 50-ogodišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Japanom, koja je uključila preko osamdeset pesnika, od Hinija nadole, koji su pisali pesme koje su imale neke veze sa Japanom. U njoj je bilo dosta haikua, ali nisu bili zastupljeni pesnici iz Dablina, osim Gabrijela Rozenstoka, iako tamo ima grupa haiku pesnika, od kojih su neki sigurno vredni da budu uključeni. Nedavno sam primetio da su u Severnoj Americi učinjeni koraci da haiku pesnici dobiju veće priznanje. Mislim da bi od pomoći bila i veća spremnost haiku pesnika da priznaju i prihvate i druge književne forme, ako ne i da u njima učestvuju, što se može postići na mnogo načina, od kojih je jedan i aluzija na književna dela.

 

Burleigh, David, "The Rainbow and the Frog: Modern Japanese Haiku". The Yellow Nib. Belfast: Blackstaff Press, 2007, str. 11-22.

De Angelis, Irene i Joseph Woods, ured., Our Shared Japan: Anthology of Contemporary Irish Poetry. Dublin: Dedalus, 2007.

Higginson, William J., ured., Haiku World: An International Poetry Almanac. Tokyo: Kodansha International, 1996.

Katô, Kôko, ured., A Hidden Pond: Anthology of Modern Haiku. Prev: Kôko Katô i David Burleigh. Revidirano izdanje. Tokyo: Kadokawa, 2003.

Miyashita, Emiko, ured. i prev., The New Pond: An English-Language Haiku Anthology. Tokyo: Hokumeisha, 2002.

[Modern Haiku Association] Gendai Haiku 2001 / Japanese Haiku 2001. Tokyo: Gendai Haiku Kyôkai, 2001.

[---------------------------------] 21-seiki Haiku no Jikû / The Haiku Universe for the 21st Century. Tokyo: Gendai Haiku Kyôkai, 2008.

Muldoon, Paul, Hay. London: Faber and Faber, 1998.

Shirane, Haruo, "Beyond the Haiku Moment: Bashô, Buson, and Modern Haiku Myths". Illinois: Modern Haiku 31:1, Winter-Spring 2000.

van den Heuvel, Cor, ur., The Haiku Anthology. Third edition. New York: W.W. Norton, 1999.

_______________________________________________________

Preneto iz Haiku Canada Review 5:1, februar 2011, uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić