Intervju ~ Milijan Despotović

Saša Važić

 

 

S.V. Poznati ste kao jedan od prvih ljudi, koji se, posle Miloša Crnjanskog, Vladimira Devidéa i Aleksandra Nejgebauera, aktivno posvetio širenju znanja o haikuu i na njegovom razvoju na našim (nekada jugoslovenskim, a sada i srpskim) prostorima. Kako je došlo do toga, otkud Vaš inicijalni interes za haiku poeziju i šta nam možete reći o svom pionirskom radu?

M.D. Ja sam godinama, kako to kaže Pero Zubac, vršio "podešavanje čula" da makar odškrinem svet duha haiku poezije. Prvi ozbiljniji zavir u tu poetsku formu počeo je susretom sa pesnikom Slavkom Sedlarom u Vršcu, 1981. godine, u Sterijinoj kući na promociji moje pesničke knjige "Đukanova voda". Slavko mi je prišao i, između ostalog, rekao:»Sve je to lepo, ali znaš li ti šta je haiku?» Naravno, znao sam, ali sam znao i da je Slavko već tada bio, i do danas ostao, na srpskom haiku prostoru neprevaziđen haiku majstor, koga je uveliko uvažavao, za nas tada kultni znalac ove forme, dr Vladimir Devidé iz Zagreba. Usledila je moja duga prepiska sa Sedlarom, a kasnije i sa Devidéom.

Tada sam bio glavni i odgovorni urednik glasila mladih titovoužičkog regiona, lista Reč mladih, na čijim stranicama sam već ustupao prostor haiđinima sa prostora Socijalističke Jugoslavije. Kako sam, po uzoru na dr Toda Čolaka, uvažavao svakog saradnika pismenim odgovorom, usledila je plodna saradnja sa brojnim piscima koji su izražavali želju da se osnuje haiku časopis, posebno stoga što je tada jedino haiku glasilo, varaždinski časopis Haiku, prestao da izlazi 1982. godine.

S.V. Pokretač ste prvog srpskog časopisa za haiku poeziju (Paun), koji sledeće godine navršava dve decenije postojanja. Kakav su Vaša sećanja na početke uređivanja i izdavanja tog časopisa i na odjek na koji je on naišao na našim prostorima?

M.D. Već 1988. godine, zahvaljujući finansijskoj pomoći Skupštine opštine Požega, uz veliko razumevanje tadašnjeg predsednika, dr Nikole Bajića, štampana su prva dva broja časopisa Paun. Od tada se časopis štampa isključivo od sredstava koja se sakupe prodajom, pa je to razlog što nema besplatnih primeraka. Prvu redakciju su činili Hadži Dragan Todorović, Dragan Jovanović Danilov, Zoran Nedeljković, Milijan Despotović i dopisni članovi: Vladimir Devidé, Slavko Sedlar, Aleksandar Nejgebauer i Boro Latinović. Ja jesam pokretač i onaj koji je sudbinu časopisa vezao za sopstveno ime. Od toga tereta sam pomalo umoran, ali i zadovoljan. Zadovoljan, jer časopis traje i ima svoje kupce-čitaoce, što je, priznaćete, problem mnogih časopisa koji dobijaju redovnu finansijsku dotaciju. Skoro da nema značajnijeg haiku stvaraoca sa prostora Jugoslavije koji nije sarađivao sa Paunom. Nehaiku razlozi su doveli i do teškoća u saradnji sa piscima koji su ostali izvan Jugoslavije.

S.V. Kako objašnjavate to što je Paun uspeo tako dugo da se održi za razliku od mnogih drugih časopisa za haiku poeziju koji su bili daleko kraćeg trajanja?

M.D. Paun je imao i ima problema sa redovnim izlaženjem, i oni su poznati. Ali traje zahvaljujući entuzijazmu i asketskoj upornosti saradnika i kupaca, i mojoj kao urednika, pre svega. Bez te snage istinski život časopisa je nemoguć. Paun nema tiraž na zalihama, štampa se samo za poznatog kupca-čitaoca.

S.V. Koliko ste uspeli da sprovedete od konceptualne politike časopisa i u kojoj meri ste zadovoljni svojom uredničkom i izdavačkom delatnošću?

M.D. Osnovna koncepcija časopisa da prati, u prvom redu, domaće (najpre jugoslovensko, potom srpsko) haiku pesništvo zadržana je, u neku ruku, i do danas. Nisam zadovoljan brojem priloga, esejističkih, pre svega, o tumačenju ove pesničke forme, pre svih onih koji neguju izvornost u najširem smislu reči, isključujući eksperimente, jer za to postoji mnoštvo drugih formi. Haiku jednostavno ne trpi objašnjavanje ni filozofiranje; on je to što jeste. Veliki je pritisak da se pod okrilje haikua smesti svako trostišje bez značajki forme. Mnogi zaboravljaju da haiku ne čini samo metrika. U metrici su dozvoljena odstupanja, ali kada je u pitanju intro (sadržaj), odstupanja ovoj formi nisu primerena. Mi se tu često i ne razumemo dovoljno, pa sam bio prinuđen da u odgovoru na pitanje "zašto sprečavam inovacije" zapisujem (pro)misli o haikuu u pokušaju da formu i značenjski lakše shvatimo. Nekoliko tih uputa objavio sam u časopisu Paun (br. 34, 35, 36/2005, str. 94-95).

S.V. Požega, u kojoj živite i stvarate, je u vreme pokretanja časopisa Paun i biblioteke "Plamen bananine kućice" (1989) postala haiku centar. Nešto kasnije haiku dobija i nove centre (Odžaci, Kula, Niš, Beograd, Novi Sad), ali svaki do njih, uključujući i požeški, čini se, deluje sam za sebe. Zašto je, po Vašem mišljenju, to tako?

M.D. Da. Požega je to (centar) postala ni kriva ni dužna. Da sam živeo u nekom drugom gradu, možda bi to bio taj grad. Ponovo govorim o entuzijazmu. U Odžacima se to desilo jer su tamo Vojislav i Nebojša Milenković, u Kuli jer tamo živi Boro Latinović, u Novom Sadu - Nebojša Simin i Zoran Doderović, u Nišu - Dragan J. Ristić i drugi. Ali, sve se nekako okupljalo oko Požege, jer sam krenuo sa časopisom, ali i izdavačkom haiku delatnošću osnivajući biblioteku "Plamen bananine kućice". Svi ti centri danas deluju svaki za sebe, ali i sarađuju onoliko koliko je to moguće u uslovima materijalne neizvesnosti (kada su u pitanju troškovi štampe i korespondencije). Implikacija da delujemo sami za sebe samo potvrđuje da se haiku još uvek bori za svoje mesto u nacionalnoj književnosti, za ravnopravan tretman sa drugim književnim formama kod Ministarstva kulture i na kasi lokalne samouprave. Zbog toga je i neke konkurse teško izneti i zbog toga oni blede. Požega bi uskoro trebalo da obnovi svoj konkurs za najlepši izvorni haiku, da priredi knjigu izbora iz haiku pesništva saradnika Pauna, ali i da ustanovi priznanje "Haiku majstor".

S.V. Čini se da je došlo do osipanja haiku centara, bilo da se radi o klubovima, časopisima ili konkursima. Tako je danas aktivan samo haiku klub "Šiki", koji deluje u Beogradu, a od nekada zaista impozantnog broja časopisa, samo Haiku novine iz Niša, Osvit iz Beograda, dvojezični (srpsko-engleski) elektronski časopis Haiku stvarnost/Haiku Reality koji uređujem ja i Paun koji Vi uređujete. Što se tiče konkursa na nivou ustanove, njihov broj se sveo na samo jedan - odžački. Kako to tumačite, uzimajući u obzir da haiku poezija, od njenog samog uvođenja u našu zemlju, neprestano dobija sve više poklonika?

M.D. Dobro ste rekli: sve više poklonika. Haikuu je potrebno očišćenje ili osnivanje našeg časopisa "Žablja bara" kako su to uradili na Zapadu promovišući "ćaknuti haiku". Moramo se boriti za uvođenje haikua u programe škola i fakulteta, da se on naučno osvetli, jer haiku odavno nije samo japanski, a što se srpskog haikua tiče, nema razloga za odstupanje od izvornog. Uzmimo samo podudarnost godišnjih doba koje naznačavamo u reči koju Japanci nazivaju kigo.

S.V. Priredili ste prvu antologiju jugoslovenskog haiku pesništva (Leptir na čaju, 1991) i pregled haiku pesništva u Jugoslaviji (Grana koja maše, 1991). Jedan ste od priređivača najobimnije haiku publikacije Trešnjev cvet (2002). Kako danas posmatrate svoj rad na gore pomenutim samostalnim projektima a kako na zajedničkom projektu? Kako biste procenili njihov kvalitet i značaj?

M.D. Leptir na čaju je pokušaj stvaranja antologije od zbilja skromne haiku produkcije u tadašnjoj Jugoslaviji, koju sam sačinio na zahtev izdavača "Grafičar" iz Tuzle. To je, kao i izbor Grana koja maše, zbilja pionirski poduhvat, ali se od nečeg moralo početi. Izdavaču se žurilo kao da je očekivao provokaciju za početak rata u tamošnjoj jugoslovenskoj republici, a počelo je na Baš-čaršiji ubistvom srpskog svata. Izdavač je želeo da haiđini obeleže nešto što će nestati. Jednostavno, u svemu se žurilo i to je samo jedan i jedini trag takve koncepcije. Na šestoknjižju Trešnjev cvet radio sam više od deset godina, uporno obezbeđujući i prevode na engleski i ruski jezik. A onda se desilo ono što se desilo - "sumrak Zapada" i ničim izazvano bombardovanje. Odustao sam od engleskog prevoda i poverio Aleksandru Ševu, haiđinu i lektoru za ruski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, da završi prevod, ali samo na ruskom jeziku. Dr Aleksandra Vraneš i dr Ljiljana Marković, profesori na Filološkom fakultetu u Beogradu, čuvši za moju nakanu da objavim ovako obimne knjige, predložile su mi da izbor haikua podelimo u četiri knjige i kompletu pridodamo izbor iz japanske haiku poezije i zajedničku knjigu eseja o haikuu, što sam ja i prihvatio. Izdavač je Filološki fakultet u Beogradu. Ovo šestoknjižje smatram vrednim i to je samo nastavak mog strpljivog vukovskog rada na okupljanju haiđina i njihovom knjiškom prikazanju - poetski i biografski.

S.V. Kako biste procenili stanje haikua u Srbiji?

M.D. Srpski haiku danas čini haiku pesništvo koje stvaraju pesnici u matici, ali i brojni haiđini u rasejanju. Imam utisak da se haiku piše, a ne uočava dovoljno. To je vražije teška poetska forma i piše se jako sporo. Treba stalno imati na umu da u haikuu sadašnjost jeste večnost. Dakle, ako je haiku doživljaj u prirodi i ako se uočava Sad i Ovde, onda to traje. Potrebno je biti prilično produhovljen da bi se takve slike uočile. Uostalom, haiku stvara priroda; pesnikova uloga je da ga uoči i zapiše. Srpsko haiku pesništvo ima dosta od kabinetskog; to se oseća. Treba se držati estetskog principa i retorike haiku poezije. U tom smislu predstoji nam dosta rada, učenja i poslušanja same prirode kako bi srpsko haiku pesništvo polako išlo ka sazrevanju. No i pored toga, prateći izveštaje sa međunarodnih haiku konkursa u Japanu (a te ocene su merodavne), uočavamo da naše pesništvo (po broju nagrada) vrhuni. To prija, ali ne znači da se treba predati samozadovoljstvu. Ima mesta za kretanje ka jednostavnosti u čijoj biti je priroda, a znamo da je ona simbol života uopšte, pa i čoveka.

S.V. Kakav je, po Vama, odnos između haiku poezije i drugih poetskih vrsta?

M.D. Odnos između poetskih formi može biti predmet estetike koja se, na neki način, uobličava u konkretnoj poetici. Međutim, može se prostom analizom uočiti da se forme, u najvećem broju slučajeva, prožimaju. To je slučaj i sa haikuom koji je sve češće moguće uočiti i izdvojiti iz poezije savremenih pesnika. To opažanje, kao deo celine, iskazao je još i Zigfrid J. Smit koji je zapisao: "Uspelo umetničko delo (...) jeste celina i deluje kao celina. Ipak, u opažanju i u analizi njegovi delovi ostaju vidljivi kao delovi". Nedavno sam, pišući o knjigama pesama Veroljuba Vukašinovića i Bojane Stojanović Pantović (a ranije i o knjigama Stevana Raičkovića), otkrio sjajne primere haikua. I kod pesnika koji su odbacivali svaku pomisao na haiku nalazio sam odlične haiku pesme koje su savremenoj poeziji dale duh velikog u malom, bogatog u siromašnom i lepog u jednostavnom.

S.V. Šta je za Vas haiku poezija i zašto ste odabrali ovu drevnu poetsku formu da preko nje izrazite unutrašnji život?

M.D. Za mene ja haiku unutrašnje bogatstvo, duhovni mir u surovim vremenima nesanim, koja kao da sam slutio. Bez haikua, čini mi se, ja bih mnogo teže razumeo vreme, teže bih preživeo. Konačno, jedino blago koje nam niko oteti ne može je reč. Ionako su sva druga blaga, uključujući i samoproklamovane slobode, odveć sumnjiva. Haiku je moja škrinja doživljaja, koje imam razloga da pamtim, tu ih čuvam i oni deluju sveže, kao da su se dogodili u ovaj čas. Intuicija je ono što se u ovoj pesmi prepoznaje kao dar, a ja držim do dara, a ne do isprazne intelektualnosti. Ja ne pišem samo haiku, ja haiku živim. Osim haikua, pišem i druge forme poezije, bavim se književnom i likovnom kritikom, satirom... dakle, pišem sve ono što mi je obezbedilo status književnika. Ipak, duh haikua, životnost, podloga je mog ukupnog stvaralaštva. . . nastojim da u svemu onom što pišem, o čemu promišljam, očuvam takvost, prirodnost stvari, bez ukrašavanja, jer sve govori samo o sebi.

S.V. Možete li se setiti svojih prvih haiku pesama?

M.D. Svakako. Inače, napisao sam veoma malo haikua i sećam se povoda za zapisivanje svakog do njih. Izdvajam ova dva:

Iznenadni letnji
pljusak pojačava bat
ovčijih nožica.

Jedna, naizgled, neobična slika koja je na mene ostavila izuzetan utisak kako trenutkom uočavanja tako i prepoznavanjem doživljaja iz mog detinjstva. To je trenutak kad moja majka Branka vraća ovce sa ispaše i iznenada počinje jaka kiša. Kako kiša počinje jače da pada, tako i ovce svojim nožicama pojačavaju bat. Ovu sliku sam kao dete, dok sam rastao u rodnom Subjelu, imao priliku da doživim mnogo puta. Ipak, kao haiku pokušaj zapisao sam je kao odrastao čovek.

Sad suvi
list oraha, nazuva
bakine cipele.

U blizini moje stare kuće u Subjelu, koja je tada bila pokrivena slamom, komšija je sazidao kućerak od jedne prostorije u koji je smestio svoju majku Stojanu. Baka Stojana je bila u poodmaklim godinama i tugovala je zbog odvajanja od porodice koja ju je skoro zanemarila. Uz veliko poštovanje koje je moja majka imala prema baki Stojani, i ja sam rado kod nje odlazio. Sećam se da niko nije umeo tako dobro da skuva pasulj kao ona. Otišao sam iz sela, a mnogo godina kasnije, prolazeći pored kućerka baba Stojane u potrazi za gljivama bašnjačama, osvežio sam svoja sećanja. Međutim, baka je već otišla u svet trava, a pred vratima kućerka još uvek su stajale njene cipele pune suvog lišća koje je naneo vetar.

S.V. Kada ste ih napisali i pod čijim uticajem?

M.D. Uticaja skoro da nije ni bilo. Tek koju godinu kasnije shvatio sam da su te moje pesme haiku.

S.V. Kojoj vrsti poezije, zapadnjačkoj ili istočnjačkoj, ste Vi lično naklonjeni? Ko su Vam omiljeni pesnici i zašto?

M.D. Naklonjen sam dobrom haikuu. Istok je, svakako, udahnuo više svetlosti u ovu formu, no obradujem se i kad pročitam dobar haiku koji je nastao na Zapadu. Sa Zapadom je i danas mnogo toga problematičnog. Pre svega, odnos prema prirodi, te i prema čoveku, koji je, kako to kaže Vladimir Devidé, "doveo do toga da je rad za čovjeka Zapada prokletstvo". Tehnička civilizacija nije donela bogatstvo, ako jeste, ono je lažno, nije ni lepotu, čak ni oblici umetnosti u takvom okruženju nisu otkrili nadahnuće za humaniji prilaz životu. Stoga nije ni malo slučajno haiku nastao na Istoku, u zemlji simbolično nazvanoj "zemlja izlazećeg sunca". Bašo je kultni haiku pesnik za mnoge haiđine, a meni je, opet, blizak predbašovski period u haikuu, posebno pesnici Sogi, Sokan, Moritake, Isa... možda zbog blagog humora koji vešto izmiče senrjuu i ostaje u haiku formi, a kao takav se registruje pre promišljanja o uočenom. Evo jednog haikua koji je zapisao Moritake (1472-1549):

Nije toliko
u cvijetu, koliko
u nosu miris.

S.V. Kakvo je Vaše viđenje haiku sveta? Da li se on razvija ili stagnira u poređenju sa njegovim japanskim korenima? Smatrate li da se danas haiku piše uspešnije nego pre više stotina godina?

M.D. Ne znam da li je kod nas dovoljno prisutno svetsko haiku pesništvo. Do mene su stigle nekolike antologije u kojima značajno mesto zauzima i srpski haiku. Na to sam ponosan, kao i Vi, naravno.

Haiku je poetska forma koja se mora živeti da bi se razumela, do njegove prvotnosti se mora doći. Ja nisam ni pokušao da pišem o cvetu nara jer nikad nisam ni video cvet nara. Čini mi se da svetski haiku u odnosu na izvorni, japanski, pre svega, ide nekim drugim putem, dobrim delom čuvajući samo ram. Nedavno sam imao priliku da pišem o knjizi likovnog izraza Radovana Antonijevića Pujda, u kojoj su tehnikom suve igle iscrtane slike od eksera, kanapa, delova rama, rama, crne tačke, velike crne mrlje i nazad sve do eksera. Bojim se da svetski haiku, napusti li značajke izvornosti, ne ode tim putem. Ne sporim mogućnost stvaranja novih poetskih formi. Haiku je u tom smislu dobio rengu, ulančanu pesmu, i nije tu kraj, svakako. U tom pravcu treba istraživati a ne prepravljati ono što je vaspostavljeno sa uporištem u prirodi. Još jednom podsećam da haiku stvara priroda; pesnik ga zapisuje.

S.V. Kakvo je Vaše mišljenje o starim japanskim majstorima? Smatrate li da je njihova vrednost možda precenjena? Šta mislite o savremenim haiku pesnicima uopšte i koja imena biste naveli kao posebno uspešne haiku pesnike?

M.D. Stari japanski majstori... pa sami ste rekli da su to majstori! Ko sam ja da tvrdim da je njihova vrednost precenjena?! Radije bih da pozovem naše haiđine da se bore da dostignu te vrednosti. Savremeni haiku pesnici, dakle, imaju i motiv i razlog, ali i uzroke da zapisuju svoje haiku doživljaje. Ima zbilja uspešnih pesnika, previše da bih mogao da ih sve nabrojim. Kada ovo kažem, mislim na Bašoa koji je rekao da je haiku pesnik onaj koji je za života napisao bar deset dobrih haikua. Stoga mislim da danas ima dosta uspešnih haiku pesnika. Ono što bi svakom dobro došlo je očišćenje od nehaikua. I kad pišem o nekim zbirkama kao recenzent ili kao kritičar, trudim se da predmet moje pažnje budu uspele pesme (ostale previđam), a autor to mora umeti da ceni i bude samokritičniji. To činim kao haiđin i nisam siguran da dobri tumači haikua mogu biti oni koji u duši nisu pomalo haiđini. Uvek mi, kad o tome razmišljam, na um dođe misao Izeta Sarajlića koji je kazao: "Kritičari sve znaju o ljubavi, samo ne znaju da ljube".

S.V. Čitava debata se vodi o tome šta je a šta nije haiku. Postoji niz definicija haikua i još uvek prilično neslaganja kada su u pitanju njegova forma, sadržaj i stilske figure koje se mogu ili ne mogu koristiti, a što sve dovodi do različitog načina pisanja haikua i pesničkih izraza. Posebno su se u Americi vodile mnoge diskusije i uložilo prilično napora da se iznađe definicija haikua za Zapad, tako da je Haiku društvo Amerike osnovalo čak komitet koji je trebalo da sačini konačnu definiciju. Može li se haiku definisati? Ako može, šta bi bila Vaša definicija?

M.D. Kada bi se jednom za svagda uspostavila definicija haikua, nisam siguran da bi imalo smisla o haikuu promišljati. Spreman sam da napišem esej o haikuu, a to sam već i učinio mnogo puta. Čine to i drugi. Kojegde pronađem i citate u vidu definicije. Lično nisam spreman za konačnu definiciju, a ne mislim da je mogu dati ni kojekakvi komiteti, oni to još manje mogu. Haiku se ne da definisati. «On», kako kaže Blajt, "nije lepa stvar i večni užitak, već prst koji pokazuje splav koji nam više ne treba kad smo prešli reku".

S.V. Kakvo je Vaše mišljenje o modernizaciji haikua (ključne reči, odstupanje od izvorne forme i suštine...)?

M.D. Modernizacija? Pa haiku nije automobil, pa da mu poboljšate tehničke osobine. Haiku nije uopšte stvar, taman pevao o nekoj stvari. Ako pesma nema formu, suštinu i ključnu reč, čega ima?! Da bi izbegli pridržavanje ova prva dva sastavna dela, pesnici koji prave (uslovno rečeno) pomak zagovaraju izostavljanje ključne reči koja haiku tonira godišnjim dobom. Mi moramo razlikovati haiku od pesničke minijature, pesmu koju Svetozar Radonjić Ras jednostavno naziva "kratkom". Kad kažemo haiku, mislimo na ljubav prema prirodi. Može li se ta ljubav modernizovati njenom negacijom?

S.V. Mada je haiku poezija najraširenija forma koja se danas piše u svetu, još uvek je (čak i posle više stotina godina) njeno tržište ograničeno i malo. Reč profesionalnih kritičara se o njoj retko može čuti. Verovatno je tako svuda u svetu.. Kako biste Vi to objasnili? Može li išta da promeni položaj haikua?

M.D. Vi ste u pravu. To je tačno! Zato je haiku asketska forma. Haiku biblioteke stvaraju samo posvećenici, čitaoci koji su pomalo i sami haiđini. Haiku knjige na tržištu ipak dele sudbinu ostalih knjiga. Koliko učinite da one dođu u prave ruke, toliko se toga i zbude. Tako je bar kod nas. U svetu vidim da treba platiti unapred izdavaču da bi vam neki haiku ili neka druga pesma bila objavljena u nekom časopisu. Ovde je sve teže objaviti knjigu, a ne verujem u skori boljitak u tom pravcu. Siromašimo... No verujem da će to dovesti do stvaranja dobrih rukopisa. Solženjicin je jednom rekao: "Što je pesniku gore, to je poeziji bolje". Ipak, čini mi se da haiđini uviđaju krizu knjige, časopisa, novina i da se sve češće organizuju druženja, uranci, haiku časovi, škole, što omogućuje da se haiku vrati prvotnoj zamisli da se kazuje i pamti u ovakvim prilikama. Treba iskoristiti svaku mogućnost za popularizaciju i objavljivanje u nadi da će uvek biti entuzijasta koji će za to stvoriti uslove, makar i sopstvenim odricanjima kako to činite i Vi u "Haiku stvarnosti".

 

***

Pesnik, esejista i aforističar Milijan Despotović rođen je 1952. u Subjelu kod Kosjerića.

Studirao je vojne nauke na Fakultetu opštenarodne odbrane u Beogradu a književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.

Objavio petnaest zbirki pesama, a za knjigu "Violina od krika" (Prosveta, 1999) dobio je "Paunovu" i nagradu "Johan Volfgang Gete".

Priredio prvu antologiju jugoslovenskog haiku pesništva "Leptir na čaju" (1991) a zajedno sa dr Ljiljanom Marković i dr Aleksandrom Vraneš priredio haiku šestoknjižje "Trešnjev cvet" (2002).

Objavio zbirke aforizama: "Neko je popustio" 1986) i "Mućkajte glavom" (1989), knjigu šala i aforizama "Male požeške burgije" (reprint izdanje lista "Mala paprika", 2002) i knjigu humorističkih priča "Zapisi na kolenu" (2004).

Vladan Panković i Nikica Banić objavili su (2001) knjigu dijaloga o našoj savremenoj poeziji: "Sagledavanje spektra duginih boja u poeziji Milijana Despotovića".

Pesme su mu prevođene na: francuski, engleski, japanski, nemački, slovenački, turski, makedonski, rumunski, italijanski, rusinski, bugarski, grčki i mađarski jezik.

Kanadski časopis "Lever urban" posvetio je 1997. godine (u prevodu Mirjane Mihajlović) svoj dvadeset deveti broj poeziji Milijana Despotovića i kanadskog pesnika Andre Rua.

Živi u Požegi, uređuje književne novine "Svitak" i časopis za haiku poeziju "Paun".

1